Bogatstvo gospodina Đorđevića
Zovem se Ivan Kopić i sin sam pokojnog dipl. ing. Zlatka Kopića. Ovo pismo pišem ne samo u očevo ime, već u ime cele porodice Kopić koja je gospodinu Đorđeviću zahvalna i ceni svu njegovu pomoć, podršku i čovečnost koju je ispoljavao tokom dugog niza godina.

Tek nedavno sam saznao da je gospodin Tomislav Đorđević lišen slobode i ova vest me je šokirala. Već sama činjenica da je ovakav čovek optužen za kriminal sa jedne strane je apsurdna a sa druge tužna istovremeno potvrđujući da su ljudi, uglavnom moćnici, u stanju da za novac i vlast urade bilo šta, čak i nevinog čoveka da unište oduzimajući mu dostojanstvo. Sa druge strane je smešno, stalno verujem da je to loša šala. Ali, nažalost, nije.

Moj otac, nažalost, nije više među živima, ali znam da bi njegove reči isto tako bile iskrene, ljudske, kritičke.

Još 80-ih godina gospodin Đorđević je mom ocu, kao mladom inženjeru početniku, pružio šansu da radi u projektantskoj firmi u Šidu. Bio je to presudan graničnik njegovog i našeg života jer je tada startovala uspešna karijera moga oca. Gospodin Đorđević mu je dao ne samo prvi značajan posao, već i sigurnost i dostojanstvo, i reći ću to narodski, dao mu je radost i zadovoljstvo što može da se brine o svojoj mladoj porodici - o supruzi i dvoje male dece. Toma je na taj način uticao ne samo na njega već i na ceo sled događaja oko nas. Sa stecenim iskustvom i znanjem otac je našao posao u Agroinženjeringu u Sremskoj Mitrovici,najvecem gradu regiona, sa više mogućnosti za život i školovanje.

Početkom 90-ih godina je počeo rat, koji nije uništavao samo države već i ljude, ljudsko mišljenje i duše. Svet se okrenuo za 360 stepeni, bilo je to vreme koje mirne duše možemo nazvati - ljudska katastrofa. Dugi redovi za osnovne životne namirnice, benzin i drugu robu postali su svakodnevica, nestanak struje, rad za koji se nije plaćalo postali su stvarnost za većinu stanovništva. Mada nam to otac nikad nije dao da osetimo, u njegovim očima sam video, u njegovom glasu sam čuo, da ga istina što ne može da nam pruži više, izjeda iznutra i uništava. Isto kao gospodin Đorđević, ni otac nikad nije hteo da napusti svoju zemlju i njihovom patriotizmu se dan-danas divim. U ona teška vremena kad je većina firmi krahirala ili su njihovi vlasnici napakovani novcem pobegli iz zemlje, gospodin Đorđević je otvarao nove hale, nove fabrike dajući na taj način posao mnogim ljudima i porodicama. Jedan od njih opet je bio i moj otac, kome je Toma na taj način vratio dostojanstvo, kroz posao mu pružio mogućnost da zaradi tako da je kasnije kupio stan.

Ali, kako je gospodin Đorđević uticao na moj život? Smatra se da deca ne pamte mnogo događaja iz detinjstva, ne slažem se sa tim. Time što smo se preselili u Sremsku Mitrovicu sestra i ja smo dobili lepo i nezaboravno detinjstvo puno radosti, slobode. Sto se tiče rata, ona izreka - što te ne ubije, to te ojača - sasvim je na svom mestu. I pored činjenice da je upravo rat razdvojio našu porodicu, udaljio nas od bližnjih, čika Toma je našoj porodici nepogrešivo davao impuls u pravi čas i snagu za sledeći korak napred. Kroz posao u Rusiji otac nam je pružio takve stvari o kojima nikad nismo sanjali, čak se i plašilli o njima da maštamo. Pružio nam je i mogućnost da se obrazujemo i podsticao samostalnost u radu. Danas zahvaljujući tome mogu da kažem da sam diplomirao na Univerzitetu Matej Bel u Banskoj Bistrici (Slovačka), da sam karijeru počeo u jednoj od najjačih telekomunikacionih firmi u svetu - British Telecommunication na mestu Order manager, a da sada radim u uspešnoj računarskoj firmi DELL, kao Project manager i Business System Senior Analyst. O sebi mogu da kažem, da govorim šest jezika, da stanujem sa suprugom u vlastitoj kućici iz bajke. Da, sve je u unutrašnjoj snazi i volji i sve se može postići i bez tuđe pomoći, ali nije svejedno koliko bi to trajalo i da li će čovek u svemu tome sačuvati svoje ljudsko lice.

Kako vidim i doživljavam gospodina Đorđevića? Moja prva uspomena na njega datira još iz detinjstva kad smo bili kod njih u gostima. Činio mi se tako velik, tada mi je ličio na Deda Mraza samo bez crvenog odela. Bio je veoma ozbiljan a istovremeno se šalio, elegantan, čovek koji zna šta hoće. Svako moje iskustvo ga doživaljava kao čoveka vizionara, kome je dovoljan komad lima da sagradi fabriku. Divim mu se i zbog toga što uprkos neblagim prilikama u Jugoslaviji i Srbiji nikad nije napustio svoju zemlju i uvek sve više i više investirao i tako davao svom narodu. To je osobina koju ima vrlo mali broj ljudi dok većina zarađuje na ljudima da bi kukavički pobegla i trošila oteto. Gospodin Đorđević je čovek koji stvara i izmišlja uvek nove i bolje stvari ne za sebe, već za narod, za svoju zemlju. Da, on je bogat, ali se njegovo bogatstvo krije u duši, u njegovom srcu. Njegova humanost, mudrost, dostojanstvo i patriotizam ga čine bogatim čovekom i ja sam veoma srećan što ga poznajem.

Kao čovek koji je dosta putovao i živeo u mnogim zemljama i kulturama mogu da kažem da je upravo narod Jugoslavije jedan od malobrojnih kome za sreću ne treba mnogo. Jedna od stvari koja ovaj narod čini srećnim je posao, volja da se radi i zadovoljstvo od rada. Upravo taj rad, sasvim je svejedno da li se radi o bravaru, seljaku ili vrhunskom menadžeru daje im dostojanstvo, čini ih da budu ljudi koji mogu drugome pogledati u oči.

Moj otac je za života bio častan i pošten čovek toliko da nikad ne bi uzeo tuđe, čak je i davao kada treba. Nikada ne bi uzeo nešto što je povezano sa kriminalom i ja sam ponosan što sa ove njegove dobre osobine nasledio.

Nikada ne bih, a siguran sam ni moj otac, napisao ovo pismo da dam moralnu podršku čoveku koji je loš a naročito kriminalac. A ako neko gospodina Đorđevića naziva kriminalcem, onda smo svi kriminalci.

Hteo bih porodici Đorđević da dam punu podršku kao i da izrazim svoje razoračarenje u ceo vladajući aparat i posebno medije, koji se prodaju kao krpa za sitniš. Velika je sramota šta su sve ljudi u stanju da urade radi novca, ne vodeći računa o onim stotinama i hiljadama ljudi koji su ovakvim apsurdnim odlukama oštećeni. Na kraju bih hteo da izrazim nadu da će gospodin Đorđević uskoro biti na slobodi i osobođen svih optužbi (ako takve uopšte postoje), nadu u bolju pravdu u Srbiji koja je sada zahvaćena korupcijom.

Sa potpunom podrškom porodici Đorđević,

Ivan Kopić

Project manager and Business System Senior Analyst, Dell Slovakia


Poslovni partneri:
Ljubivoje Nikolić, Slobodan Pejović, Štamparija Tomić, Mirjana Soro, Ferenc Kasa, Srboljub Đurić, Brane Pajić, Dušan Erdeljan, Živojin Janić, Grupa privrednika, Dušan Bokić, Slavko Gabrić, Geza Bleskanj, Veselin Šibul, Bogdan Rokvić, Branislav Rosić

Kolege i saradnici:
Jovan Cvetković, Dušan Tadić, Janez Škrubej, Slavoljub Pajkić, Stanka Radaković, Zlatica Nikačević, Đorđe Mitrović, Biljana Simić, Miladin Savić, Miroslav Fodora, Mirjana Srijemac, Dragutin Čop, Blažena Anđelić, Damjan Korda, Gordana Tešić, Dragan Stojanović, Dragan Radujko, Ivko Stojković, Igor Kizur, Željko Jakšić, Zdravko Josipović, Vladislav Hadžija, Robert Hep, Saša Krajnović, Radivoje Nikačević, Veselin Ristić, Branislav Radomirović, Aleksandar Divljak

Drugi:
Marijana Carić, Grupa školskih drugova, Nikola Laćarac, Dragan Kosanović, Čelnici opštine Mali Iđoš, Ivan Kopić, „Top 10 u Vojvodini“, Gordana Radosavac, Zoran Trajković


Dalje: "Top 10 u Vojvodini"
©2018 Porodica Đorđević Početna