Politički autsajder
Tomislava Đorđevića politika nikada nije preterano zanimala.

Njegova strast nije vlast, već privreda i preduzetništvo. Ne trpi korupciju i nekompetentnost pa je sa mnogim srpskim političarima i činovnicima dospeo u verbalni, pa i lični sukob.

Tomislavovi sukobi sa autoritetima su krenuli rano.

Tokom studija na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu, Tomislav je bio zamenik glavnog urednika studentskog časopisa FAKK i član saveta Fakulteta. 1972. godine objavio je nekoliko članaka o mahinacijama rukovodstva opštine Kragujevac. Sa još dvojicom kolega je priveden u policiju gde im je «objašnjeno» da su se dotakli zabranjene teme. Nakon toga napušta Kragujevac i odlazi na Kosovo da radi kao profesor u srednjoj školi dok paralelno završava fakultet. Od tada pa sve do pada Miloševića uzdržava se od javne kritike političara.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina bio je simpatizer Ante Markovića, a zatim Milana Panića. 1992. godine prisustvuje večeri sa još 50 privrednika koju je organizovao Milan Panić dva meseca pred izbore. Iako nije bio politički aktivan, nakon toga je priveden u policiju na ispitivanje i od tada je izložen raznim pritiscima. Mesec dana kasnije pretrpeo je, zajedno sa porodicom razbojništvo, pretnje i ucene pripadnika paravojne jedinice "Beli orlovi" Dragoslava Bokana.

Od tada pa do pada Miloševića u preduzećima poslovnog sistema YUCO koja je osnovao Tomislav Đorđević boravilo je preko 200 raznih inspekcija i tendencioznih kontrola, koje nikad nisu utvrdile nijednu nepravilnost u radu. Njegova preduzeća našla su se na udaru medija, a protiv njih su pokretani i sudski postupci, koji su se okončali potvrđujući ispravnost njihovog rada.

Preduzeća YUCO group su kao nepovezana sa režimom Miloševića 2000. godine, sa nekolicinom drugih sličnih kompanija, dospela na Belu listu Evropske unije.

U januaru 1993. godine učlanio se u Demokratsku stranku, ali se nije aktivno uključivao u politiku sve do oktobra 2000. godine kada je postao član izvršnog odbora Demohrišćanske stranke. Brzo je shvatio da politika ipak nije za njega, pa od 2001. godine nije ni u jednoj stranci.

Dolazak demokratskih promena u Srbiji 2000. godine podstakao je Tomislava da svoje kritičke stavove prema negativnim pojavama u društvu i državi iznosi javno. Često je otvoreno kritikovao lošu ekonomsku politiku aktuelnih vlada. Ispostavilo se da takav pristup nije naišao na razumevanje ni kod novih vlasti, pa je slika Tomislava Đorđevića u medijima nastavila da se pogoršava kroz niz izmišljenih priča i pristrasnih objava.

Tako je, na primer, u junu 2001. godine Tomislav Đorđević u medijima obeželen kao ekstraprofiter, nakon donošenja Zakona o ekstra profitu (zakon koji je određivao jednokratni porez na ekstra dohodak i imovinu stečene korišćenjem posebnih pogodnosti za vreme prethodnog režima). Poreska policija je kontrolom utvrdila da njegova preduzeća nisu ostvarila ekstra profit.

Njegovo hapšenje i pokretanje insceniranog krivičnog postupka u avgustu 2010. godine propraćeno je organizovanom medijskom kampanjom u kojoj je izneta čitava serija lažnih optužbi na njegov račun.

Tokom svog dvadesetogodišnjeg iskustva kao nezavisni privrednik Tomislav Đorđević više puta je odbio ponuđenu protekciju političkih struktura. Indicije o kompletnoj pozadini njegovog hapšenja još uvek ne možemo da dokažemo pa samim tim ni da iznesemo javno.



Dalje: Drugi o Tomislavu
©2018 Porodica Đorđević Početna